Вуковарска 204. бригада је била јединица ткз. Збора Народне Гарде (хрватске паравојске) почетком деведесетих година 20. стољећа када су на бившем југославенском просотору вођени крвави грађански ратови.
Ова бригада је постојала неколико мјесеци од септембра 1991. до јануара 1992. када је распуштена, односно њени припадници су ушли у састав Пете гардијске бригаде "Соколови" у Винковицима.
Кроз ову јединицу је прошло око 3.600 бојовника, од чега је 920 погинуло током оружаних сукоба, а исто толико је и рањено. Први заповједник је био Миле Дедаковић звани Јастреб, док је његов замјеник био Бранко Борковић који је касније постао главнокомадујући.
Сама бригада је имала осам својих батаљона који су дјеловали на подручју града Вуковара, Борова Насеља, Илока... и околних села која су имала хрватску већину. Они су имали жестоке сукобе са ЈНА и србском територијалном одбраном у јесен 1991. године, када су поражени, а преживјели су похапшени, те одведени у СР Србију, гдје је добар дио њихових чланова процесуиран пред војним судом у Београду. Мањи дио се пробио тајно према Викновцима и Ђакову.
У периоду од септембра до новембра 1991. године на подручју западног дијела Горњег Подунавља бојовници 204. бригаде су вршили према србском цивилном становништву: незаконита хапшења, силовања, пљачке, рушење и паљење имовине, убиства, мучења, киднаповања, оснивање концентрационих логора... и сл.
Сви који су били осуђени за кривична дјела: ратна злодјела, злочине против човјечности и кршење Женевских конвенција о рату били су размјењени у Неметину 1992. године и тако угледали слободу. Хрватске власти их нису санкционисале, већ су их одликовале.
Посљедњих година у хрватској јавности им се придаје велика пажња при чему се жмури на њихову геноцидну мисију у вуковарском обручу.
ОСНИВАЊЕ
У прољеће 1990. године у социјалистичкој Југославији је уведен вишепартијски систем, након пола вијека. На власт у СР Хрватској долазе Фрањо Туђман и Хрватска Демократска Заједница. Они су јавно говорили своје планове: независност од СФРЈ и етнички и вјерски чиста држава, што је значило без Срба, који су били аутохтони и конститутивни народ.
У октобру те године Влада СР Хрватске илегално преко Мађарске, Аустрије и Јадранског мора уводи велику количину пјешадијског наоружања које је подјељено члановима ХДЗ, ХОС и осталим екстремистичким организацијама. Јавност је за ово сазнала преко Афере Шпегељ, при чему је ово Србе уплашило, док се већина Хрвата радовала јер су схватили да је остварење Тисућљетног сна близу.
Лијевица, црква и десница
На локалним изборима у вуковарској општини је ХДЗ доживио убједљив пораз добивши 26% гласова. Међутим, Томислав Мерчеп предсједник вуковарског огранка ХДЗ насилно преузима власт пошто се партија Савез Комуниста распао. Наредне 1991. године у фебруару, у селу Богдановци постројено је око 2.000 Хрвата и њима су дато им је оружје: калашњикови и ручне бомбе.
Почетком маја 1991. хрватске снаге су покушале изненадни напад на Србе у Борову Селу, али је то одбрана под вођством Вукашина Шошкоћанина успјешно одбила, па су се србска села забарикадирала, да им се не понове ове агресије.
У љето 1991. на вуковарској општини је било десетине самосталних одреда разних приватних група које су слушале наређења Томислава Мерчепа. Они су држали град у вишемјесечном обручу и малтретирали искључиво грађане србске националности. Било је ту педесетак убистава цивила, пљачкане су им куће, хиљаде Срба је напустило своје домове усљед страха за личну сигурност одлазећи у СР Босну и Херцеговину или СР Србију.
Ивица Арбанас Липи са Благом Задром
Хрватски паравојници и полиција су блокирали касарну ЈНА у насељу "Петрова Гора", гдје је деценијама био смјештен инжењерски 265. батаљон у саставу Осјечког корпуса ЈНА. Нису дозвољавали доставу хране, искључена им је струја, телефон, вода... Пуштали су гласну музику усмјерену ка спаваоницама за војнике. Отварана је пушчана ватра како би се војници и официри предали. Такође, одношење и довожење поште је престало да функционише.
Томислав Мерчеп је 13. септембра 1991. преко ткз. Кукурузног пута напустио Вуковар и отишао у Загреб гдје је добио мјесто замјеника министра унутрашњих послова Ивана Векића. Тамо је добио команду над специјалном полицијском јединицом МУП-а СР Хрватске "Јесење Кише". Послат је у Госпић да помогне Мирку Норцу око етничког чишћења града на Новчици.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Сви хрватски наоруажни одреди на вуковарском и илочком подручју су 25. септембра 1991. уједињени у једну већу војну формацију 204. бригаду ткз. Збора Народне Гарде, који је у Загребу основан четири мјесеца раније. Приликом оснивања 204. бригада је имала преко 1.800 особа под оружјем.
На чело 204. бригаде је постављен Миле Дедаковић, дезертер који је погазио заклетву дату у ЈНА, којује напустио у чину потпуковника. Он је командовао својом јединицом из Винковаца. Његов замјеник је био Бранко Борковић, такође дезертер из ЈНА, који је послат у Вуковар да формира "одбрану".
Кроз вуковарску бригаду прошло је укупно око 3.600 бојовника, од чега је 920 погинуло на свимм ратиштима, а само у борбама за Вуковар око 600 мртвих.
Бранко Борковић
Припадници 204. бригаде су још од првих ватрених окршаја у којима су се сукобљавали са Југославенском Народном Армијом и србском Територијалном одбраном имали губитака. Ово је производило код њих бијес и жељу за осветом, па су се у немоћи светили над ненаоружаним нехватским цивилима који су се скривали у подрумима својих кућа.
Прије оружаних дејстава убијени су: Стеван Инић (пензионер), Симо Поњевић (полицајац), Јован Јаковљевић (трговац), Слободан Вучковић (шофер), Љубан Вучинић (возач), Младен Мркић (инжењер ВУПИК-а), Жељко Паић (конобар), Саво Дамјановић, Михаило Нађ, Славко Миодраг, Владо Скелеџића, Бранко Мирјанић...итд.
Група Зорана Шипоша - септембар 1991.
Вршили су етничка чишћења на појединим приградским дијеловима као што су: Буџак, Крива Бара, Козарачка, Мајевичка и Виноградска улица, улица Николе Демоње... Тада су упадали незаконито у куће и дворишта, станове и помоћне објекте чији су власници Срби. Изводили су власнике и њихове чланове породица да би их малтретирали, жене и дјевојчице силовали, мучили, убијали... Такође су жртве одвођене до обала Дунава гдје су на смрт пребијани и потом бацани у ријеку.
Стотине Срба је извучено из склоништа "Нова обућара" и "Борово комерца", па су одвођени на разне локације гдје су стријељани. Исто тако је било и у Градској болници, када су Србе возили камионом смрти дунавских обала, убијали и бацали. Прије тога су им узимали крв или чак огране, овај "посао" је водила др Весна Босанац.
Само један мали дио који је убијен 1991. у вуковарском обручу је: Милица Врачарић (пензионерка), Стево Малецки, Бранко Сучевић (угоститељ), Даринка Грујић (хуманитарац), Предраг Ћирић (новинар), Ана Лукић (правница), Урош Недучић, породица Павловић (Нада, Зоран и Зорица), породица Чечавац (Мирослав, Слађана, Горан), Љубомир Болић, Вида Јаковљевић...итд.
Вапај са неба: Има ли правде за нас?
Сем тога, супротвно Женевским конвенцијама о рату, локални командири су оснивали и концентрационе логоре на локацијама: Аеродром 'Борово', вртић 'Пчелица', нова основна школа у Борову Насељу, пицерија 'Абазија', Елцов дворац, Русинска црква, катакомбе Јеврејског гробља, зграда Општине, Дом полиције, Војни одсјек... и др.
Свуда су имали бруталне активности и остављали крваве трагове иза себе.
Истакнути чланови
Међу озлоглашеним припадницима 204. бригаде који су окрвавили своје руке до рамена су сљедећи бојовници: Зоран Шипош, Мартин Сабљић, Тихомир Пурда, Томислав и Марјан Јосић, Благо Задро, Зденко Штефанчић, Никола Ћибарић, Марко Бабић...итд.
ГАШЕЊЕ
Јединице ЈНА су успјеле средином новембра 1991. да пробију све линије одбране хрватске 204. бригаде, завладало је расуло након што је неколико локалних командира пристало на прекид борби. Тада је мањи дио у групицама успио да се исчупа и под окриљем ноћи пробије се до Винковаца, а међу њима и Бранко Борковић.
Колинда са "академиком" Ћибарићем
Када је потписан договор о предаји, они су похрили у болницу и пресвукли се, већина је имала свјеже ране у руке и ноге. Тада су препознати од локалних Територијалаца и они су одвојени од осталих. Око 180 хрватских паравојника и екстремиста је 20. новембра 1991. одведено на пољопривредно добро "Овчара" гдје су извршена стријељана већине ухапшених (ово је урађено без знања и дозволе официра ЈНА), јер је откривено да су били лажни рањеници.
Добар дио, њих око 300 бојовника је ухапшен од војне полиције ЈНА те су спроведени у АП Војводину (село Стајићево и КПД Сремска Митровица). Ту су вршена исптивања и организовано им је суђење у Београду на војном суду, према Кривичном закону СФРЈ. Шесторица су осуђена на смртну казну због ратних злочина и убиства цивила, док их је педесетак осуђено на временске казне 6 до 20 година робије.
Бојовници: Све нам је опроштено!
У међувремену југославенски премијер Милан Панић је са властима у Загребу направио договор о размјени "Сви за све", што је извршено у Неметину крај Осијека 14. августа 1992. Хрватска страна је испоручила цивиле из Западне Славоније и Билогоре који су заробљени у злочиначким акцијама "Откос" и "Оркан".
Почетком 1992. године Главни штаб Војске Републике Хрватске је укинуо 204. бригаду, а један дио њихових припадника је уврштен у 5. гардијску бригаду "Соколови" из Винковаца. Други дио је пребачен на остала ратишта.
ЗАОСТАВШТИНА
Већину припадника 204. бригаде је лично одликовао Фрањо Туђман, хрватски предсједник и врховни командант. Они у међу Хрватима, како у домовини, тако и у дијаспори уживају велики углед и имају статусе националних хероја.
Снимљено је неколико документарних филмова њима у част.
Након што је извршена реинтеграција Сремско-Барањске области РСК у уставно-правни систем Републике Хрватске 1. јануара 1998. године почиње повратак Хрвата који су отишли крајем 1991. нежелећи суживот са Србима. Нове градске власти су направиле два меморијална центра и неколико споменика у општини Вуковар који подјећају на "великосрбску агресију" из дведесетих година.
Новембарски "мимоход" кроз град
Срби су постали грађани III реда, при чему се њихове жрвтве деценијама игноришу. Иако су породице жртава поднијеле кривичне пријаве, нико од тужилаца није ни размотрио оптужбе, а камоли да је дошло до суђења за злодјела над Србима 1991. године.